Pošto je u ovoj knjizi reč o filozofskom pristupu Žaku Lakanu i njegovoj verziji Frojdove psihoanalize, razumljivo bi bilo da je, ako smo laici, čitamo s priličnim poteškoćama u pogledu razumevanja. Ali, uz Frojda i Lakana, tu je kao nepresušni izvor živopisnih, duhovitih i provokativnih, mada zbog toga ne manje delotvornih i ubedljivih paradigmi, paradoksa i ilustracija slovenački glagoljivi mislilac Slavoj Žižek – pa ćemo biti maltene razočarani, budući da je Kaićeva knjiga pitkija nego što smo strepeli i čitamo je bez veće muke u njenoj inteligentnoj razigranosti i kritičkoj invenciji. Kad neko, u dobrom društvu sa Žižekom i u duhu sa njim, dovoljno i nesebično zaposedne analitičku teoriju i građu i prodre u psihoanalitičko interpretiranje, prepoznajući njegove prilike i granice, otvaraju mu se svakojaki vidici za razmatranje temeljnih pojmova tog osvojenog znanja i njihovih implikacija u rečima i delima, kako u akademskoj i kreativnoj tako i u popularnoj kulturi. Stoga je ova knjiga bogata vidicima, a njen autor ne odvraća pogled od njih. Vodi produktivan dijalog. Otkriva skriveno, nevidljivo prevodi u vidljivo. Saznajemo povremeno i ono što ne bismo želeli da znamo u našim javama, snovima, košmarima. Šta je u njima? Ima li u njima dovoljno mesta da išta bude u njima? Mesta za nas, za naše rođenje? Istovremeno, Kaić nam nagoveštava i šta bi moglo biti s one strane njih, tamo gde više nije izvesno da li boravimo u kosmosu ili haosu, da smo u zamci ili smo sami zamka.