Roman Daria Šareca "Totentanz" evocira ono zlokobno prisutno u svakom životu — smrtnost. Pomisao na smrtnost pojavljuje se u romanu na rubovima komunikacije i nazire tek u znakovitim natruhama. Protagonist, nezaposleni novinar, osjeća uzaludnost potrage za srećom i krhkost sretnih trenutaka pa se uzaludnosti odlučuje smijati u lice, što rezultira mnogim situacijama naoko banalnog, a zapravo gorkog, autoironičnog humora. Baveći se srećom, njenim metafizičkim i nestalnim karakterom, Šarec daje naslutiti da je ona iluzorna i nedostižna, ali da nešto u nama ipak ne dopušta da odustanemo od potrage: želja za preživljavanjem na koncu je prejaka.