Knut Hamsun: Pan

Pan je knjiga koja na sve načine govori o igri mačke i miša, o odnosu muškarca i žene kakvi oni i danas jesu. Možda je ova izjava čisti stereotip, ali nisam mogao da se otrgnem tom utisku. Glenov odnos sa Edvardom jeste centralna tema ove knjige, ali uz taj odnos protežu se opisi Norveške prirode i njenih šuma, opisi tako maestralni da čitalac može sve jasno da vidi u svojoj svijesti: sjeverno ljeto, šumu i sivu stenu iza kolibe u kojoj Glen provodi svoje dane; potoke, kišu, jezero, brda, doline, ptice, ribu…. Ako zanemarimo temu (maltene već viđenu, prežvakanu i ispričanu nekoliko puta od mnogih majstora pera) opisi norveške prirode su pravi biser ovoga romana i ono u čemu sam istinski uživao.

U romanu postoje dva klimaksa: prvi se nalazi na kraju Glenovog dnevnika i dosta je tužan. Možda i nije tako iznenadan ili šokantan – ipak, sam pisac daje dijelove slagalice koje lako možemo posložiti – ali posjeduje taj emocionalni naboj koji je veoma dobro prikazan.